Ko je zapravo Redak Dingospo

Redak Dingospo?

Mnogo ljudi me je pitalo zašto baš takav nick, zašto se ja smatram gospodinom, pa još pritom retkim. Moj odgovor je uglavnom bio: “Pa eto, šala, zezanje...“ i slično. Nisam se mnogo udubljivao da objašnjavam. Na kraju krajeva, ne smatram se ja takvim, drugi me tako vide, drugi su mi taj nick dodelili. Ljudi koji me poznaju, neki duže, neki kraće. Ponašanje, maniri, odnos prema ljudima, odnos prema ženama i sve ostalo što nosim, nekada kao težak teret, sa sobom čine me takvim kakav jesam, u nečijim očima lud, zanesenjak, zaluđenik, budala...u nečijim predobar, divan, car, kralj, nepopravljivi romantik, poslednji (ili bar jedan od poslednjih) mohikanac i čuvar onoga što sa sobom nosi jaka, mnogo jaka reč GOSPODIN (sleng-dingospo). Šta god jedni ili drugi mislili, ja sam to što jesam, AND THAT’S THE WAY IT IS.

Ali da rezimiram, taj naziv, Redak Dingospo, da stvar dobije na težini, nadenuo mi je moj prijatelj, 15-ak godina stariji od mene, Nenad Sipić – Sile, videvši me kako reagujem na invaziju džukelizma, nemilosrdne atake dripaca na pravila lepog ponašanja u javnosti, i ne samo u javnosti. Videvši da svaki put svojoj tadašnjoj devojci otvaram vrata da izađe iz kola (tada sam još imao kola), kako joj svaki put pomognem da skine kaput, privučem stolicu, pridržim kaput, otvorim vrata da uđe u kola (tad sam još imao kola, ako već nisam napomenuo). Njemu je to bilo čudno, mislio je da glumim, da se foliram, da ću kad tad napraviti neku grešku u koracima...ali ključno je bilo kada sam jednom prilikom morao na kratko da odem iz lokalnog kafića u kome smo sedeli Sile, moja tadašnja devojka i ja. Vratio sam se posle 20 minuta. Za to vreme Sile je dao sebi slobodu da pita moju tadašnju devojku da li se ja uvek tako ponašam ili se samo foliram pred ljudima. „Ne bih bila sa njim duže od dve nedelje da se folira.“ To je bilo sve što mu je rekla i njemu je to bilo dovoljno. Dok sam prilazio stolu, Sile je izgovorio rečenicu u koju je smestio i taj naziv, taj sleng naziv koji će me definitivno obeležiti: „Evo vratio se Redak Dingospo“. To je izgovorio sa takvim šmekom, toliko šarmantno je to zvučalo, neodoljivo i iskreno. Kasnije me je pri upoznavanju sa nekim svojim prijateljima tako i predstavio.

I tako ostade meni taj naziv, koji sam bez razmišljanja prihvatio i kasnije stavio kao nick i na svom twitter nalogu. Da li ga zaslužujem, drugi neka sude o tome.

Ja ću i dalje da se ponašam u skladu sa onime čemu me je moj otac, koji nas je prerano napustio 29. 06. 2012. naučio, u skladu sa vrednosnim principima koje se nikada nije preterano trudio da mi usadi. Nije bilo potrebno da se trudi. On je znao da je moj uzor, video je da pratim njegov put, da delim njegova razmišljanja, da sam po nekim stvarima čak i prevazišao, potpuno bezbolno, neke situacije kojih se pribojavao. Neke se nisu ni desile. Jednom mi je priznao da se strašno plašio onog perioda kada klinci kradu roditeljima ključeve od kola i idu da se prave važni i vozikaju po kraju sa društvom. A meni, meni to nikada nije palo na pamet, a imao sam kod sebe rezervne ključeve od kola 3 godine pre nego što sam dobio dozvolu. Čisto za ne daj bože, ako se nešto desi, pa mora hitno da se reaguje. Bogu hvala, nikada nije trebalo. I samo se prvi put kada sam otišao njegovim kolima kod drugara na rođendan plašio i nije mogao da spava. Presekao se kada je u pola noći zazvonio telefon, ali je u sledećem trenutku osetio olakšanje, jer je sa druge strane čuo mene, moj glas. I mada mu nije bilo jasno, kada sam već otišao kolima,  zašto ga pitam da li ima kod sebe para za taksi, sa blagom zebnjom mi je odgovorio da ima. Pola sata kasnije sačekao me je ispred zgrade, dao taksisti novac, i tek me onda pitao: „a šta je sa kolima?“. „Ništa, sve je ok. Nisam pijan, ali sam popio par piva i rešio da ostavim auto ispred Vladine zgrade pa ću sutra po njih.“ Taj ponos koji je tada obasjao njegov pogled i lice, zauvek će me pratiti. Od tog dana, moj otac nikada nije pravio problem oko vožnje njegovih kola. Mirno je spavao. Poslednji savet koji mi je ikada dao, a da se ticao ponašanja u vožnji nije se odnosio direktno na mene. „Za tebe ne brinem, ali znaj, nisi sam u saobracaju, nisu svi kao ti, ima, nažalost mnogo više budala za volanom. Vozi svoju vožnju, prati tuđu.“

On i sada mirno spava, ne budi se, ali znam da je spokojan. Možda me nije naučio svemu što je hteo, možda je i hteo da neke stvari i sam naučim, ne neki teži način. Ja sam mu zahvalan na tome, iako ne može više da priča sa mnom, uvek i svuda će biti sa mnom, ja ga nosim sa sobom u svom srcu i duši. Uvek se pitam šta bi on uradio u nekoj određenoj situaciji.

Mirno spavaj tata. Sve što jesam, sve što znam, od tebe sam naučio i pokupio. Ponosan sam što sam te imao kao oca i što te imam kao uzora.  Ti si moj Slavoljube bio ono na šta sam ja ponosan. pravi i autentični REDAK DINGOSPO.