Samo sa tobom postoji smisao!

Jednostavno udahnem. Samo to. Ali na poseban način, kako to uradim samo kada pomislim na nju. Poletim ka nebu i sve ostavljam ispod sebe: posao, kuću, sobu, majku, brata, očevu grobnicu, drugi posao, sve nevažne ljude, pa i one važne. Dižem se prema Suncu i kao da osvajam svet. Pred oči mi iskače Indija. Jašem bengalca i mašem svetim majmunima Benaresa pored Ganga. Pa onda Japan i topli izvori lekovite carske vode, svuda je procvetala trešnja. Letim iznad šuma i planinskih vrhova, preko svih mora. Poda mnom svetle svi oni gradovi koje želim da obiđem sa njom. Osećam se kao Sulejman Veličanstveni ili Aleksandar Veliki, najveći osvajači u istoriji. Vidim te stvari koje zamišljam. Držim ih pred očima koliko god ja hoću. 

Od kako sam sa njom, naučio sam da se borim sa svim glupostima osim sa ljudskom, ali od toga sam i digao ruke; što bi rekla Izergil u "Ciganima": "Uzalud je, sve je uzalud". 

Naučio sam da se branim i da se nosim sa čudom velikim kao smrt. Sve na ovom svetu, pa i izvan njega mogu da zamislim. Sve osim jedne stvari: da nje nema u mom životu. Sa time ne bih mogao da naučim da se izborim. Posle svega - lepog, ružnog, nežnog, turbulentnog... što smo proživeli u proteklih 70 meseci, nikako. Hvala ti Bebela, na svemu što je bilo i što će tek biti. Volim te, ma šta ti mislila!!!

Ne brinite za mene, računajte na mene!!!

Neki moji poznanici, namerno kažem poznanici pošto ono malo pravih prijatelja koje imam znaju moje stavove i ne dovode ih u pitanje, mi ovih dana mnogo pridikuju i pitaju me da li sam normalan i ozbiljan, e pa evo u kratkim (ne baš...) crtama par bitnih pojedinosti...
Pitate me zašto toliko mrzim svoju zemlju, što je notorna glupost. Volim svoju zemlju i svoj narod, ma koliko da smo teški kao nacija, ali to ne znači da treba da mrzim druge. Moja zemlja je još uvek od Vardara pa do Triglava, jer svuda imam prijatelje, koji su mi bliži od ovdašnje rodbine.  Iako ona više ne postoji, toj zemlji se radujem kao i svim ljudima, koji su ljudi, pre svega ljudi. To ne znači da ne volim Srbiju i da sam manji Srbin od ostalih. Naprotiv...
Nisam zadrti vernik. I to je moj stav. Poštujem sve religije, jer poštujem i volim ljude. Ne namećem svoje viđenje, niti dozvoljavam da mi drugi nameću svoje - ali  bez obzira na sve poštujem svačiju odluku DA VERUJE. Jer to je ljudski. a kao što rekoh volim ljude. Nikako ne volim neljude. Zato ćete često prilikom raznih praznika koje proslavljaju razne veroispovesti, svojim prijateljima različitih religija čestitam praznike i veselim se njihovoj radosti i slavlju o tim praznicima. Ne postoji, po meni, ispravniji način da nekome kažeš da li je ili nije čovek od ljubavi prema bližnjima, svome i svojima, kao i uvažavanju razlika koje među svima nama postoje. Jedna reč, pažnja ili dobronamernost mnogo su veća vrlina od svih ljudskih mana zajedno - jer uvek pobede, bez obzira koliko borba bila duga i teška..
Moje političko opredeljenje je, već duže vreme, moja lična stvar, nikom ne namećem, niti dozvoljavam da ga meni niko nameće niti da me truje sa idiotlucima, jer obrni okreni, sve izađe na isto. Zvalo se to DS, SNS, SPS ili bilo kakvo ES.

Rusija ili Amerika. E to je nešto o čemu možemo da pričamo, mada me niko neće ubediti da treba da odem da živim u "bratsku" nam majčicu Rusiju, ali ni u onu daleku, prekobarsku veštačku tvorevinu zvanu Sjedinjene Američke Države. Poreklo nam je takvo da smo se mi kao plemena doseljavali sa severoistoka - malo ljudi zna da vučemo skandinavski gen. I nismo završili na istoku u "majčici", već na jugo-zapadu. Slučajno ?! Ne bih rekao. Amerika ili Rusija...Za mene to nije pravo polazište..Nijedna sila nije dovoljno dobra da bi mi bila draža od druge. Nemoguće je biti apsolutno neutralan. U ovom momentu..Ali ako se teži ka toj mogućnosti da se bude neutralan, ona se i ostvari, pre ili kasnije. Svaka sila igra svoju igru, igračima koje ima i načinima na koje može da ostvari SVOJE ciljeve !! E ovo će mnoge da zaboli: NAS I TO, CILJEVIMA NEMA. Dakle, ne treba da nas bude ni u načinima na koje će se ti ciljevi ostvariti...Zar ne ?

Muzika je, pored sporta bez koga ne mogu da živim, jedan od najvažnijih segmenata u mom životu. Ona je nešto što me uz knjige jako privlači. Ona predstavlja hodočašće u moru svakodnevnog mulja..I koliko god muzike čuo, ma koliko strana pročitao i dalje je neutoljiva žeđ za još, i još i još...Ne zato što već nešto nisam čuo, ili pročitao, već zato što se na razne načine razna muzika i razna štiva mogu doživeti. Oplemenjuje misao da uživam u delu i trudu drugih ljudi koji ulažu celog sebe u stvaranje..Uživanje u njihovim ostvarenjima, uživanje u STVARANJU a ne razaranju je ono što i mene nadahnjuje. Ili da samo uživam ili da, ponekada i sam stvaram - pošto neki znate da sam i napisao nekoliko pesama. Makar tako da nešto lepo podelim sa drugima da čuju, ili nešto pročitano preporučim za čitanje..I tako se STVARANJE širi dalje. Stvaranje ne razaranje.

Životinje su takođe nešto o čemu ne volim diskusiju. Pravite decu, manite se životinja. Ok, slažem se. Donekle. Ja bih i jedno i drugo. Mnogi znaju da sam do skoro imao tri psa u stanu, a ne tako davno četiri. Sada imam dva. Ništa više na svetu ne bih voleo nego da uz njih  imam i dva neka mala drugara ili drugarice sa kojima bih se družio, vaspitavao ih, igrao se i uživao. Ali ne ide uvek sve u životu onako kako bismo hteli. Nekada smo sami krivi , nekad je to viša sila. Prosto se ne uspeva, što ne znači da se ne pokušava..U granicama ličnih mogućnosti. Dakle, nisu moji psi zamena ni za koga i nizašta. Oni su samo  radost više u mom životu, iako nekada umeju da budu naporni, ali ne postoji nijedan put da mi se ne obraduju kada uđem u kuću. Kada bude još drugara biće nam svima, siguran sam još lepše !!

Ne odvajaš se od Ane. Da, u pravu ste, ne odvajam se. Mada ni to nije potpuno tačno. Radim po ceo dan, a moja draga nije sa mnom na poslu. I zato svaki svoj slobodan trenutak želim da provedem uz nju, nju koju volim najviše na svetu. Stalno je svima spominjem, u svakoj mi je pori i, što se mene tiče, tako će ostati do kraja života, koliko god to bilo. Ne dam da padne senka na nju i čuvaću je uz sebe koliko god da sam u mogućnosti. Posle svih žrtava koje je podnela zbog mene i od mene, to je najmanje što mogu da uradim.

Dakle dušebriznici, ne brinite za mene, ja sam ispravan. Olako delite neke kritike, umesto da pre kritike malo razmislite. Ne iz ugla kako vi rezonujete, nego i iz mogućeg ugla razmišljanja nekog drugog, u ovom slučaju - mog ugla. Jer ne moramo misliti isto o načinu, iako nam ciljevi nisu različiti…

Uživajte dragi moji, volim ja sve vas, neke više, neke manje. Da nije tako ne bismo bili ni poznanici, a kamoli nešto više!!!

Svi psi idu u raj - Laku noć, Gizmo

Pitam se da li je uopšte primereno pisati nešto u ovakvim situacijama. Mislim, ljude muče mnogo ozbiljnije stvari, u životu postoje mnogo veći problemi, ali eto, svako neke stvari doživljava na svoj način. A pitam se i odakle bih počeo…

Možda od onog dana kada sam pre 14 godina ušao u kuću i pored dva postojeća psa, prema meni su krenule još dve crne lopte, jedna mršava sa očima na vr' glave, a druga dundava, koja se bukvalno kotrljala ka meni. Ime joj se samo nametnulo: Debela.

Kod mene u kući nije potrebno duže od dva minuta da ti se neka živuljka uvuče pod kožu, naročito ako je pas u pitanju. Bilo je tu i mačaka pa čak i veverica nekoliko godina, ali psi imaju poseban tretman. Možda nisu negovani najkvalitetnije, tačnije, negovani su u skladu sa finansijskim mogućnostima, ali su uvek imali bezrezervnu ljubav, najveću moguću koju jedan čovek može da pruži psu.

Naravno, pitanje koje mi se samo nametnulo jeste, odakle su se sad one stvorile u našoj dnevnoj sobi, te su mi roditelji objasnili da su dva dana ranije na sred Avalskog puta, dok su išli na plac, videli dve crne fleke i da su ih naravno, onakvi kakve ih bog dao, pokupili i stavili na zadnje sedište sa namerom da ih odvedu do placa, pa tamo da ih ostave u dvorištu gde je već boravio pregršt prisvojenih pasa koji se odnekuda pojave istog trenutka kako čuju da se auto približava kući. Isto veče su se, zbog nekih obaveza, vratili kući, ostavivši njih dve na placu pored lipa na koje se naslanjala bašta. Pretpostavljali su da će se već nekako snaći kao i prethodni primerci. Sutradan su se ponovo zaputili na obronke Beograda kako bi završili neke poslove oko kuće, čime je moj pokojni otac obožavao da se bavi, a na kraju krajeva, građevina mu je bila i struka. Delovalo je prosto neverovatno da su njih dve bile na istom onom mestu na kome su ih ostavili, ni levo, ni desno. Nisu se mrdnule i oni su rešili da ih dovedu kući i probaju nekako da ih udome. I udomili su ih. Jedna mi je zauzela fotelju, a druga se zavukla ispod stola u dnevnoj sobi što je i dan danas njeno mesto.

Elem, njih dve su se brzo uklopile u celu vrevu naše kuće. Našle su svaka svoje mesto, a kada bi ispala neka frka ili buka, dok su mogle podvlačile su se ispod komode, a onda su malo narasle, pa su tražile druge lokacije za sakrivanje od udara petardi i napada trubača ispred matične službe na nervni sistem svakog živog stvora. Debela je dobijala razne nadimke, ali najoriginalniji je bio Gizmo, zato što je neodoljivo podsećala na stvorenje zvano mogvaj iz čuvenog ostvarenja Stivena Spilberga - Gremlini, filma koji sam obožavao kao klinac.

Da ne opisujem svih 14 godina, previše je, jednostavno je i oni koji imaju ili su ikada imali psa znaju koja je to vrsta ljubavi koju oni pružaju. Dovoljno je reći samo da su to jedina bića koja ti se obraduju svaki put kada uđeš u kuću. Nebitno je da li je prošlo pet minuta ili pet dana, jednostavno su iskreno srećni što te vide. I naravno bučni, ali bože moj.

Debela je juče proživela svoj poslednji dan među nama. U zadnjih nekoliko dana je imala dosta zdravstvenih teškoća, a po rečima veterinara doživela je dva ili tri šloga, što smo znali i bez njega pošto nije imala predstavu gde se nalazi, a glava joj je stalno bila nagnuta udesno. Mučno je bilo gledati kako se muči, sapliće o svoje noge, gubi orijentaciju, udara u zid čijeg postojanja nije svesna, ne jede, ne ide napolje…Majka i ja smo se odlučili za soluciju za koju nisam ni znao da sam sposoban; da je uspavamo. 

Došla su dva momka, jedan se popeo u stan sa mnom. Pregledao je kako bi bio siguran da smo doneli pravu odluku. Konstatovao je da je imala najmanje dva, a možda i više šlogova. I to jakih, da je čudo kako je i dalje živa. Hteo je da kaže svesna, ali ona to nije bila već tri dana. Najpre joj je dao anesteziju kako bi prestala da se nekontrolisano trese, a onda sam je uzeo u ruke, izneo iz kuće i stavio u njihova kola. Još uvek nije utonula u san i sve vreme me je gledala u oči, kao da je znala da je to poslednji put da me vidi. Suze su mi tekle niz lice kao i sada dok ovo pišem. A pišem, jer je to najmanje ali i jedino što mogu. Da se poslednji put pozdravim sa "Gizmom" ovim putem. Možda sam i nabacao sve i svašta u ove redove, ne znam, proveriću za koji dan. Namerno nisam stavio niti jednu njenu fotografiju.

Hvala ti Debela, što si mi se obradovala svaki put kada sam ušao u kuću, što si svaki put kada bi me videla potrčala ka meni, onako smotana i zaobljena. Hvala ti što si me zimi grejala tako što bi mi legla u krilo i zajedno sa mnom gledala šta god da sam pustio na TV-u. Ja pripadam onoj generaciji koja je rasla uz crtani film "Svi psi idu u raj". Želim da verujem da je tako.

Neka ti je večno laka noć, Debela.

Zbogom, "Gizmo".

PUT KA VRHU

Sedim i razmišljam, mada mi sugerišu da ne valja mnogo naprezati mozak u ovom vremenu, "Samo se iznerviraš…" kažu. I u pravu su. Jer dolazim do zaključka da čim se rodiš, neko radi na tome da se osećaš malim i nevažnim. Jer umesto da imaš svo vreme ovoga sveta, ne daju ti ga ni malo.

Povređuju te kod kuće, biju u školi i trpiš. Sve dok bol ne postane tolika da prestaneš i da je osećaš. Mrze te ako si pametan, a preziru te i podsmevaju ti se ako si budala. I onda, nakon dvadesetak godina torture, toliko poludiš da počneš da poštuješ pravila koja su ti, kao budali, neke tamo budale nametnule.

Onda od tebe očekuju da izabereš svoju karijeru, a ti nisi sposoban da više išta radiš jer si pun straha. Bukvalno nas drogiraju religijom, seksom, televizijom... a ti se, tako zaluđen, osećaš pametnim i slobodnim da gledaš, konzumiraš šta hoćeš, a ne nešto što ti je nametnuto, da spavaš sa kim ti se prohte jer si slobodan. Ej moj pripadniče ljudske vrste, sve ti je nametnuto.

Mislimo da smo tako pametni i slobodni, ali koliko ja mogu da vidim, još uvek smo samo obični podređeni geaci nekima tamo, ne znamo ni ko su.

I govore ti, pune ti glavu kako na vrhu još uvek ima mesta, ali moraš da kreneš odmah. Zaboravljaju da ti napomenu koliko ljudi treba da pregaziš da bi eventualno stigao na vrh brda. Ne kažu ti da moraš da naučiš da se smeješ dok eliminišeš konkurenciju i ubijaš. Ali znaju da ćeš da skapiraš i da ćeš, ukoliko želiš da budeš poput onih na vrhu brda, to i primeniti.

Lično, ne verujem više nikome ništa, ali verujem u sve dok se ne dokaže suprotno. Verujem u zmajeve, vile, mitove, Odiseja, Ahila, vanzemaljce. Neka mi dokažu da to sve ne postoji niti je ikada postojalo. A i tada će postojati, iako samo u mojoj glavi. Jer niko ne može da me ubedi da snovi i mitovi nisu podjednako stvarni kao ovo, ovde i sada, što se naziva državom.

MI SMO SVE!!

Mislimo da smo u malim razmerama i mi mali, iako smo kao neka eventualnost koja treba da se desi neograničeni da postanemo bilo šta. To je onaj tužni deo koji nazivamo čovečanstvom. Mi, Ljudi,

smo okean i ubedili su nas da je svako od nas beznačajna kap koja nema nikakvu moć.

Identifikujemo se po boji kože, jeziku, polu, religiji, seksualnom opredeljenju... po telima. A kap je kap, uvek ista i jednako važna, pa čak i u okeanu. Pa pogledajte samo, svaka religija tvrdi da je bogohuljenje ako za sebe kažemo da možemo da budemo sve, ili kako oni to nazivaju "Bog".

Ne, ne smemo reći da smo "Bog" niti iznad njega. Moramo da budemo ponizni i da prihvatimo da smo potčinjeni grešnici koji treba da se klanjaju njima, vladikama, provodnicima do Svevišnjeg. 

                    PSSSSST! Sinod je u toku:  Vozni park ispred ulaza u patrijaršiju.

Mi smo beznačajno smeće. naviknite se na to. Programirani smo da samo ako ljudi u mantijama sa isfazoniranom bradom, promoteri nemačkih, uglavnom crnih limuzina, kažu neku lepu reč o nama imamo šansu da izbegnemo doček onog malog crvenog sa trozupcem.

To je glupost koju su kreirali oni koji kontrolišu sve religije da bi nas zaključali na neki kompjuterski nivo u kome će nas na dugme voditi na ispašu, jer "Gospod je pastir - a mi smo deo njegovog stada" kaže jezik religije.

                         Vladika Grigorije se ipak opredelio za italijanski komfor

A svet ide u propast. Sve je naopako. Doktori uništavaju zdravlje, advokati pravdu, fakulteti znanje, vlade slobodu, mediji informaciju, religije duhovnost... i sve to nije slučajno. Tako je osmišljeno.

Čitava ljudska vrsta je neosvešćena i umrtvljena, kompjuterizovana, umrežena. Ova sputana realnost nas čini kompjuterizovanim telima. Nismo osvešćeni, a ona osvešćena manjina je na sasvim drugom nivou svesti, izmanipulisana od strane nekih ljudi iz senke i ubeđena da je važna i da drži vlast. Ma da, kako da ne.

Jedna jedina dobra stvar u celoj ovoj elektronskoj i informatičkoj eri jeste to što se sve mnogo lakše saznaje i sada sve počinje da se menja. Na bolje ili na još gore. Videćemo. Gospođi pomiluj, Amin.

Omaž Kolegi i Prijatelju!

Najviše mrzim upravo ovo što mi se trenutno dešava - pomešana su mi osećanja. Nema ništa gore nego kada se to desi. U isto vreme nekoga želim da išamaram i išutiram ali bih ga sa druge strane istim žarom zagrlio. Srećan sam zbog nekoga, ali mi suze naviru na oči.

Ne, nije u pitanju problem sa devojkom, ona i ja smo dobro, hvala bogu.

U pitanju si ti. Bez obzira što sam znao tvoje planove, bez obzira na to što smo mesecima pričali o tome nisam znao da će mi sam epilog (ili u tvom slučaju nov početak) priče tako teško pasti.

 Nemam mnogo šta da kažem na tu temu. Vrlo dobro znaš da mi je izuzetno drago zbog tebe. Odlaziš da potražiš i pokušaš nešto bolje za sebe i svoju porodicu. Ovde uvek možeš da se - daleko bilo - vratiš.

Ja sam dokaz da se čovek uči dok je živ, jer sam od tebe i pored tebe, za godinu dana mnogo toga naučio. I hvala ti, hvala ti na svakom savetu koji si mi dao. Hvala ti za svako predavanje koje si mi održao, za svaku priču koju si mi ispričao. Hvala ti što si mi sa tolikom strašću prepričavao sportske događaje koje me nikako ne zanimaju, kao i one o kojima želim da znam sve. Hvala ti svako pokrivanje na poslu, za svaku pruženu ruku podrške i za sva smirivanja u pravom trenutku kada si umeo da shvatiš kada treba, a kada ne treba da se pojaviš.

Bio sam tvoj, grubo rečeno, fan, pre nego što sam te upoznao i počeo da radim sa tobom. Od toga trenutka nastojao sam da ti budem prijatelj. Zavoleo sam te kao brata, za dva dana i to najviše zato što si ono za šta se i predstavljaš. Nadrkani palamud toplog srca i izuzetne (da ne kažem natprosečne - to je Pantino) inteligencije.

Nedostajeće mi sve to. Nedostajaće mi tvoje #tripričenadan , tvoji recepti koje ipak nisam stigao da probam. Nedostajeće mi iskren zagrljaj tvoje ćerke kada dođe u redakciju. Nedostajaće mi tvoje beskrajno bivanje u pravu. Nedostajaće mi... Ma nedostajećeš mi ti Radoviću. Ostavio si me u ovom zmijarniku sa ovim otrovnicama u konstantnom PMS-u i ponekom menopauzom. E tu se vraćamo na početak, zbog toga bih te išamarao i išutirao, samo da mi nije drago zbog tebe. Zbog toga i zbog ovog maila u kome si rekao da te ne zovem niti da ti pišemo. Surovo je otkačiti nekoga na taj način. Teraj se Radoviću u tri Kine i neka ti je srećan put.

Vrlo dobro znaš da ti želim sve najbolje i svu sreću i neću da dužim na tu temu. Neka ti najbolji dani prošlosti budu najružniji u budućnosti. 

Hvala ti što si bio u mom životu ovih godinu i mesec dana. Kapa dole za sve.

Nadam se da ćemo se nekada negde na ovom svetu sresti. Ljubi dete i ženu.

Gde ti je srce?

Nisam mogao da spavam pa sam rešio da provedem jednu od prethodnih prijatnih noći šetajući Beogradom, gradom u kome sam rođen i u kome sam odrastao. Šetam neosvetljenim ulicama moga grada. Dva ili tri puta iz različitih smerova stižem do crkve u centru. Ništa se značajno nije promenilo u Beogradu od vremena kada sam ja počeo da pamtim prizore, zgrade, ljude…

Stvari su uvek bile iste. Prolazim pored čoveka koji od kako znam za sebe živi na ulici i sa svojim izranjavanim rukama otvara konzervu nekog gotovog jela koje po pravilu podeli sa svojim psom. Samo se pas koji ga prati nekoliko puta promenio u poslednjih 25 godina. On je isti, odeća mu je ista, mesto na kome boravi je isto…Sve je u ovoj zemlji već četvrt veka isto. Možda nije isto, ali svakako nije bolje. "Da li mi dozvoljavaš da te fotografišem?" pitam ga sa već spremnim telefon koji čeka klik. 

- Nemoj batice mene, viđaš me svaki dan. Šta te je sad uhvatilo da me slikaš.

Poštujem, iskreno. I nisam ga fotkao. Stvarno, šta ima da ga slikam. Videću ga opet, koliko već sutra.
Ali da ne bude da nema nečeg dobrog, imaom mogućnost da na telefonu koji pre 25 godina nisam ni zamišljao da imati, slušam radio. Slušam pesme šetajući kroz prijatnu beogradsku noć. Lep je ovaj grad, pogotovo noću, oko trojke, kad je prazan. 

Tek poneki klinac proleti pored mene u tatinoj aždaji od kola. Mislim se u sebi: ako ikada budem rešio da odem iz ove zemlje, najteže će mi pasti rastanak sa Beogradom. Ne sa ljudima, ljudi dođu i odu. Pre ili kasnije te razočaraju. Ali Beograd ostaje.

Nisam ni primetio da sam došao do Brankovog mosta. Bože, koliko sam samo puta tuda prošao, koliko sam puta samo stajao i gledao u reku. Gasim muziku i slušam je. U tišini noći čini mi se kao da me zove, kao da izgovara moje ime i kaže …"sedi tu. Spusti sve svoje probleme tu, pored mene". To su stvari koje bi mi nedostajale, a onda sednem i zapitam se gde će srce da ode? Da li da ga stavim na voz koji ide daleko, ili da ga ostavim da kisne dok ga beogradska košava šamara i na istrošena pleća mu baca još problema? A ti, da, da, ti što čitaš! Pomozi mi malo. Gde je tvoje srce otišlo?