PUT KA VRHU

Sedim i razmišljam, mada mi sugerišu da ne valja mnogo naprezati mozak u ovom vremenu, "Samo se iznerviraš…" kažu. I u pravu su. Jer dolazim do zaključka da čim se rodiš, neko radi na tome da se osećaš malim i nevažnim. Jer umesto da imaš svo vreme ovoga sveta, ne daju ti ga ni malo.

Povređuju te kod kuće, biju u školi i trpiš. Sve dok bol ne postane tolika da prestaneš i da je osećaš. Mrze te ako si pametan, a preziru te i podsmevaju ti se ako si budala. I onda, nakon dvadesetak godina torture, toliko poludiš da počneš da poštuješ pravila koja su ti, kao budali, neke tamo budale nametnule.

Onda od tebe očekuju da izabereš svoju karijeru, a ti nisi sposoban da više išta radiš jer si pun straha. Bukvalno nas drogiraju religijom, seksom, televizijom... a ti se, tako zaluđen, osećaš pametnim i slobodnim da gledaš, konzumiraš šta hoćeš, a ne nešto što ti je nametnuto, da spavaš sa kim ti se prohte jer si slobodan. Ej moj pripadniče ljudske vrste, sve ti je nametnuto.

Mislimo da smo tako pametni i slobodni, ali koliko ja mogu da vidim, još uvek smo samo obični podređeni geaci nekima tamo, ne znamo ni ko su.

I govore ti, pune ti glavu kako na vrhu još uvek ima mesta, ali moraš da kreneš odmah. Zaboravljaju da ti napomenu koliko ljudi treba da pregaziš da bi eventualno stigao na vrh brda. Ne kažu ti da moraš da naučiš da se smeješ dok eliminišeš konkurenciju i ubijaš. Ali znaju da ćeš da skapiraš i da ćeš, ukoliko želiš da budeš poput onih na vrhu brda, to i primeniti.

Lično, ne verujem više nikome ništa, ali verujem u sve dok se ne dokaže suprotno. Verujem u zmajeve, vile, mitove, Odiseja, Ahila, vanzemaljce. Neka mi dokažu da to sve ne postoji niti je ikada postojalo. A i tada će postojati, iako samo u mojoj glavi. Jer niko ne može da me ubedi da snovi i mitovi nisu podjednako stvarni kao ovo, ovde i sada, što se naziva državom.