NE KOMPLIKUJTE, JEDNOSTAVNO NE KOMPLIKUJTE

BUDITE ISKRENI

Zašto? Zašto čovek u sebi nosi tu težnju da proste stvari iskomplikuje. Da li je moguće da, pa čak i u ovom periodu kakav trenutno jeste, težak do zla Boga, više volimo da nešto iskomplikujemo nego da uradimo na prost, lakši, jednostavan način. Danas je sve komplikovano, politička scena, finansijska situacija, pronalaženje posla...ali ono što bi od svega toga trebalo da nas leči jesu međuljudski odnosi, a to smo tek eksperti da zapetljamo. U ljubavi pogotovo.
A šta je tu toliko komplikovano? Pa verovatno to što mnogi ljudi žele nešto što nisu u mogućnosti da imaju i umesto da sebi to i priznaju, upliću se u mrežu sopstvenih laži, laži o tome ko su, šta su, šta rade, gde izlaze, koliko piju, koliko zarađuju, šta slušaju... prosipaju se laži samo da bi se neko osvojio, a retko ko razmišlja o tome šta posle toga. Šta ako neko stvarno poveruje u te laži koje su mu plasirane, zaljubi se i naravno posle nekog vremena doživi razočaranje, potpuni emotivni krah, jer svaka laž, ma koliko ona bila bezazlena, kad tad ispliva na površinu. Sve se pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način sazna.
Ljudi koji laži plasiraju nikako nisu svesni da zapravo lažu sami sebe, a najgore od svega je što na kraju i sami počnu da veruju u svoje ''lovačke priče''.

I sad, šta uraditi,  šta misliti, šta osećati kada posle nekog perioda saznate da Vas je neko zapravo lagao o sebi, kada nakon određenog perioda saznate da on/ona nije to za šta se predstavljao/la da jeste, kada se sazna nešto veliko što je, eto slučajno zaboravljeno da se spomene. Situacija ima, verujte mi. 

Moja drugarica konkretno, tri godine je bila u vezi sa čovekom koji je prema njoj bio divan, stvarno je radio to što je i tvrdio, živeo tamo gde je živeo, često zbog posla putovao u Italiju, toliko često da je na kraju rešio da tamo kupi i stan, jer mu je ekonomičnije nego da renta stan nekoliko puta mesečno. Mogao je, ozbiljno je zarađivao i bavi se ozbiljnim poslom. Već je to bila gotova stvar, ona je već počela da pakuje stvari da se preseli kod njega. Sedeli smo jedno veče u njegovom stanu na obodima Čubure u kome je živela i njegova majka, pijuckali piće, pričali o svemu, šalili se na svačiji račun, jednostavno se družili. U jednom trenutku, moja drugarica se pojavila iz pravca kuhinje gde je pomagala oko sudova i hrane njegovoj majci, bela kao kreč, sela i ni reč nije progovorila, ni sa kim. Nisam mogao da pretpostavim a niti sam hteo da nagađam o čemu se radi. Na kraju krajeva, znamo se 15 godina, reći će mi, kasnije, sutra, kada bude htela.

Rekla mi je iste večeri kada me je u pola noći zvala sa svog kućnog telefona, što mi je bilo malo čudno, jer dugo se taj broj nije pojavljivao na mom displeju. ''ON JE BIO OŽENjEN, ALOOOOOO, ČOVEK JE BIO OŽENjEN I U ITALIJI IMA ĆERKU OD 7 GODINA''. To je prvo, a ujedno i poslednje što sam čuo. Neke stvari ne treba da mi se crtaju, navukao sam na sebe prvo što mi je palo pod ruku (ne želite da znate, totalni idiotizam kombinacija), i otrčao tri ulice dalje. Na našu klupicu, gde već petnaest godina delimo jedno sa drugim lepo, ružno, sreću, tugu, strahove, nadanja...sve. 

Da skratim, njegova majka, inače divna žena, u kuhinji joj je rekla kako je baš voli, kako je ona divna, za razliku od njegove bivše žene, za koju ih vezuje samo to dete, njegova ćerka, njena unuka. Pade tanjir.

Šta da radi, pitala se. Pitao sam se i ja, videla je to u mojim očima, poznaje me bolje nego ja sam sebe. U sekundi, bez da sam išta rekao, presekla me je: ''Iskuliraj. Batine ništa neće pomoći, osim stišavanju prvobitnog gneva, a ako će neko da ga bije ja ću, batali to.  Vreme se ne može vratiti, tako da sad moram da gledam unapred sa ovim odvratnim iskustvom iz prošlosti. Ne možeš ceo život da me čuvaš od budala''. U takvom trenutku sluđenosti, patnje, razočaranosti, ostala je dostojanstvena i rekla pravu stvar. Divio sam joj se, ali u tome što je rekla sam našao i elemente da je žalim. U njenom glasu i pogledu, video sam da nikada više neće moći da ima poverenja u ljude, bar što se muško/ženskih odnosa tiče. Ništa nju nije ugrožavala njegova bivša žena, a dete još manje, ali kako može neko da ti prećuti ''sitnicu'' da je bio oženjen i da je otac. Od tada je prošlo tri godine, još uvek nije imala dečka.

I iskreno, ja u poslednje vreme ne znam da li da se smejem ili da plačem kada čujem za takve priče, i ne znam zašto uopšte pišem nekolicini Vas koje znam i gomili ljudi koje ne znam, ali bih voleo da čujem ili pročitam vaše mišljenje o tome. 
A ako nekoga zanima, budimo otvoreni, Ja sam Nikola, rođen sam i živim u Beogradu, diplomirani sam politikolog, u struci sam radio 6 godina,radio sam po kafićima i klubovima u Beogradu, nisam se ženio, nemam dece. Nemam dosije u policiji. Mnogo puta bio emotivno sravnjen sa zemljom, ali i dalje verujem u pravu, i iznad svega iskrenu ljubav. Iskreno takvu jednu i proživljavam, evo već skoro pet godina sa jedinom osobom na svetu koja bi me trpela i oprostila mi sve moje bubice i gluposti. 

Trenutno radim na jednom novinskom portalu. Koga zanima nešto više, saznaće od mene sve, samo treba da pita. Budite iskreni, laži isplivavaju, a kada se to desi, neko obavezno bude povređen. I to obično bude onaj ko to ne zaslužuje i ko vas iskreno voli. To nikako nemojte da dozvolite.