Nisam mogao da spavam pa sam rešio da provedem jednu od prethodnih prijatnih noći šetajući Beogradom, gradom u kome sam rođen i u kome sam odrastao. Šetam neosvetljenim ulicama moga grada. Dva ili tri puta iz različitih smerova stižem do crkve u centru. Ništa se značajno nije promenilo u Beogradu od vremena kada sam ja počeo da pamtim prizore, zgrade, ljude…
Stvari su uvek bile iste.
Prolazim pored čoveka koji od kako znam za sebe živi na ulici i sa svojim
izranjavanim rukama otvara konzervu nekog gotovog jela koje po pravilu podeli
sa svojim psom. Samo se pas koji ga prati nekoliko puta promenio u poslednjih
25 godina. On je isti, odeća mu je ista, mesto na kome boravi je isto…Sve je u
ovoj zemlji već četvrt veka isto. Možda nije isto, ali svakako nije bolje. "Da li mi dozvoljavaš da te fotografišem?" pitam ga sa već spremnim telefon koji čeka klik.
- Nemoj batice mene, viđaš me svaki dan. Šta te je sad uhvatilo da me slikaš.
Poštujem, iskreno. I nisam ga fotkao. Stvarno, šta ima da ga slikam. Videću ga opet, koliko već sutra.
Ali da ne bude da nema nečeg dobrog, imaom mogućnost da na telefonu koji pre 25 godina nisam ni zamišljao da imati, slušam radio. Slušam pesme šetajući kroz prijatnu beogradsku noć. Lep je ovaj grad, pogotovo noću, oko trojke, kad je prazan.
Ali da ne bude da nema nečeg dobrog, imaom mogućnost da na telefonu koji pre 25 godina nisam ni zamišljao da imati, slušam radio. Slušam pesme šetajući kroz prijatnu beogradsku noć. Lep je ovaj grad, pogotovo noću, oko trojke, kad je prazan.
Tek
poneki klinac proleti pored mene u tatinoj aždaji od kola. Mislim se u sebi:
ako ikada budem rešio da odem iz ove zemlje, najteže će mi pasti rastanak sa
Beogradom. Ne sa ljudima, ljudi dođu i odu. Pre ili kasnije te razočaraju. Ali
Beograd ostaje.
No comments:
Post a Comment