Oslepljeni smo obećanjima koja slušamo ceo život i čekamo da
se bar jedno od njih ostvari. Lično više nemam osećaj pripadnosti bilo čemu.
Brine me ovaj ludi svet u kome živim. Deci, doduše i odraslima, stvaraju se
konfuzije u glavi. Da li je normalno da se ljudi ubijaju zbog druge vere,
nacionalnosti, boje kože, stranačke pripadnosti…bilo kakve različitosti. Ceo
svet osuđuje takve stvari, a opet u celom svetu se te stvari dešavaju.
Čudim se nad lažima koje slušam, pa se još više zabrinem jer
postoje ljudi koji u njih veruju. I onda se zapitam gde vodi ovo (blago rečeno)
ludilo. Kojim će putem dalje krenuti. I onda zatvorim oči, samo na trenutak.
Barem toliko mogu sebi da priuštim. Jedan, samo moj trenutak mira. Tamo sam
negde, na nekom prelopom mestu, okružen morem, ugrejan suncem, uz zvuke talasa gledam
najlepši mogući zalazak sunca koji može da se zamisli, a pored mene ona. I puštam
taj trenutak. Puštam ga da prođe i shvatam da je otišao. Da se nikada više neće
vratiti. Nikada neću biti mlađi nego što sam sada. A mladost mi prođe u čekanju
budućnosti koja nikako da dođe.
Pa se zapitam, da li ovaj put vodi negde ili nigde. Ubeđen
sam da svaki čovek ima neku svoju svrhu. Prosto, bilo bi mi neverovatno da smo
ovde bez razloga i pokušavam da shvatim razlog svog postojanja. A ometaju me
laži. Svaka je kap vode u beskrajnom moru. Šta god da se na ovom svetu dobro
uradi, čovek kao vrsta je sklon tome da uništi, da sravni sa zemljom. I takvi
smo, iako odbijamo da to vidimo.
Možda ništa i ne treba da traje zauvek, ni nebo, ni zemlja,
ni voda, ni ljudi. Shvatiće neki ljudi da je (što bi rekli Gansi) jako teško
držati upaljenu sveću na hladnoj novembarskoj kiši. Paradoksalna je ovo država,
mada ni svet nije mnog bolji. Nalazimo se svi na jednom mestu, ali nekima sija
sunce, a drugima su se nad glavom nadvili crni oblaci i sunce nikako da ih
ogreje. Možda će doći vreme kada ćemo pogođeni nekim novim velikim praskom svi
nestati, a tada će svi oni koji to ne shvataju uvideti da im sav novac na ovom
svetu neće kupiti ni jedan jedini sekund, Biće kasno, ali će ipak shvatiti.
I šta ćemo mi, takozvani obični smrtnici do tada? Lično,
trudiću se da što češće priuštim sebi luksuz onog jednog, samo mog trenutka.
Trenutka kada zatvorim oči i pobegnem na neko prelepo mesto. Oko mene more,
zvuk talasa, najlepši zalazak sunca koji može da se zamisli, a pored mene ona.
Meni dosta. Bežim. Ali vratiću se. Kad prestanu konstantne novembarske kiše.
No comments:
Post a Comment