Samo sa tobom postoji smisao!

Jednostavno udahnem. Samo to. Ali na poseban način, kako to uradim samo kada pomislim na nju. Poletim ka nebu i sve ostavljam ispod sebe: posao, kuću, sobu, majku, brata, očevu grobnicu, drugi posao, sve nevažne ljude, pa i one važne. Dižem se prema Suncu i kao da osvajam svet. Pred oči mi iskače Indija. Jašem bengalca i mašem svetim majmunima Benaresa pored Ganga. Pa onda Japan i topli izvori lekovite carske vode, svuda je procvetala trešnja. Letim iznad šuma i planinskih vrhova, preko svih mora. Poda mnom svetle svi oni gradovi koje želim da obiđem sa njom. Osećam se kao Sulejman Veličanstveni ili Aleksandar Veliki, najveći osvajači u istoriji. Vidim te stvari koje zamišljam. Držim ih pred očima koliko god ja hoću. 

Od kako sam sa njom, naučio sam da se borim sa svim glupostima osim sa ljudskom, ali od toga sam i digao ruke; što bi rekla Izergil u "Ciganima": "Uzalud je, sve je uzalud". 

Naučio sam da se branim i da se nosim sa čudom velikim kao smrt. Sve na ovom svetu, pa i izvan njega mogu da zamislim. Sve osim jedne stvari: da nje nema u mom životu. Sa time ne bih mogao da naučim da se izborim. Posle svega - lepog, ružnog, nežnog, turbulentnog... što smo proživeli u proteklih 70 meseci, nikako. Hvala ti Bebela, na svemu što je bilo i što će tek biti. Volim te, ma šta ti mislila!!!