SVIMA DA BUDE JASNO!!!

Došlo je i to, kraj godine. Ali ako neko sada očekuje da ću da piskaram o generalnim uspesima i neuspesima, poslu, politici, starletama i sličnim stvarima koje nam svakodnevno okupiraju život i truju nam mozgove, neću.

Pisaću o onome što mi prvo pada na pamet, o onome što mi je postalo suština postojanja, tj. o onome bez čega ne bih mogao da živim. Jeste, pisaću o njoj. O njoj koja jedina zavređuje da uradim sve, i što mogu i što ne mogu.


Istrpela je sve, prešla preko stvari preko kojih nijedna na svetu ne bi. Sva moja nezadovoljstva, malere, nesreće, promene raspoloženja... sve je išlo preko njenih leđa. Evo, uskoro će nam peta godišnjica, samo što za razliku od većine priča koje čujem, odgovorno tvrdim da se nas dvoje više volimo sada nego pre četiri godine.

Razlog tome upravo i jesu sva ta dešavanja koja smo preživeli, svađe koje smo prebrodili i ljudi. Ljudi koje smo izbacili iz svog života jer tu ne zaslužuju da budu, ali i ljudi koji smo u živote pustili jer su pokazali da zaslužuju da se zovu našim prijateljima.
Nije bilo lako, treba preseći i priznati sam sebi kako ti je neko u životu suvišan, kako ne želiš da se truješ njegovim egoizmom, licemerjem, sebičnošću... To su ljudi koji su nam jednostavno unosili nemir u život, pa samim tim su uticali i na naš odnos. Ali smo i to uspeli. Te energetske vampire eliminisali smo iz svog okruženja isto kao što smo sve te predivne osobe primili. Neću da imenujem nikoga, prepoznaće se ako budu čitali.

Hoću da zaključim poentu, a ona je sledeća: Shvatio sam, nažalost kasno, ali bolje ikad nego ikad, da postoje izuzetno zli ljudi. Nesrećni i ogrezli u svom zlu, ne mogu da prihvate da postoji neko ko je srećan u barem nekom segmentu svog života, kao što je na primer ljubav. Ne mogu da oproste srećnima, zavide im, hoće i oni da imaju nekoga ko će da se ophodi prema njima kao prema božanstvu i ko će ih držati kao malo vode na dlanu. Ali, avaj, ne mogu to da imaju. Ne mogu i to baš zato što su takvi, zli i zavidni. I onda krenu da kvare tuđu sreću. To ih ispunjava. Ne žele da budu sami u svojim malim i praznim patetičnim životima već pokušavaju da sebi stvore društvo, jadno, bedno, zavidno i zlo društvo. "Šta ima neko da bude srećan kad sam ja nesrećan/na", to je njihova deviza.

E pa imam novosti za vas, takve, blago rečeno odvratne pojave. NAŠU SREĆU NE DAM NIKOME. Proživeli smo sve i svašta u ovih pet godina veze i konačno smo krenuli da sve polako dovodimo u red. I onda se pojave neki identifikovani i neidentifikovani ženski (objekti) da pokuša da pokvari to u šta su uloženi moji i njeni živci, snaga, krv, suze, znoj i ko zna šta sve ne. E pa nećeš ga majci meni kvariti nema šanse. Te stvari bi možda mogle da prođu kada bismo imali 14 a ne trideset i kusur godina.

Svima da bude jasno, evo, velikim ću slovima da napišem da i oni slepi pored očiju vide: 

NE BIH MENJAO JA MOJU ANU NI ZA ŠTA I NI ZA JEDNU NA OVOM SVETU, KOJA GOD DA JE U PITANJU. ONA JE BROJ JEDAN, DVA, TRI..........PA DOKLE MOŽETE DA IZBROJITE. A BUDE LI MI JE NEKO DIRAO... NE MOŽE NI DA NASLUTI ŠTA GA ČEKA.

Ajd' sve najbolje, srećni vam praznici i želim vam da i vi nađete nekoga ko će vas usrećiti, umesto da gledate kako nekoga da unesrećite. Ali zapamtite, na tuđoj nesreći se sreća ne temelji. Živeli.