Svi psi idu u raj - Laku noć, Gizmo

Pitam se da li je uopšte primereno pisati nešto u ovakvim situacijama. Mislim, ljude muče mnogo ozbiljnije stvari, u životu postoje mnogo veći problemi, ali eto, svako neke stvari doživljava na svoj način. A pitam se i odakle bih počeo…

Možda od onog dana kada sam pre 14 godina ušao u kuću i pored dva postojeća psa, prema meni su krenule još dve crne lopte, jedna mršava sa očima na vr' glave, a druga dundava, koja se bukvalno kotrljala ka meni. Ime joj se samo nametnulo: Debela.

Kod mene u kući nije potrebno duže od dva minuta da ti se neka živuljka uvuče pod kožu, naročito ako je pas u pitanju. Bilo je tu i mačaka pa čak i veverica nekoliko godina, ali psi imaju poseban tretman. Možda nisu negovani najkvalitetnije, tačnije, negovani su u skladu sa finansijskim mogućnostima, ali su uvek imali bezrezervnu ljubav, najveću moguću koju jedan čovek može da pruži psu.

Naravno, pitanje koje mi se samo nametnulo jeste, odakle su se sad one stvorile u našoj dnevnoj sobi, te su mi roditelji objasnili da su dva dana ranije na sred Avalskog puta, dok su išli na plac, videli dve crne fleke i da su ih naravno, onakvi kakve ih bog dao, pokupili i stavili na zadnje sedište sa namerom da ih odvedu do placa, pa tamo da ih ostave u dvorištu gde je već boravio pregršt prisvojenih pasa koji se odnekuda pojave istog trenutka kako čuju da se auto približava kući. Isto veče su se, zbog nekih obaveza, vratili kući, ostavivši njih dve na placu pored lipa na koje se naslanjala bašta. Pretpostavljali su da će se već nekako snaći kao i prethodni primerci. Sutradan su se ponovo zaputili na obronke Beograda kako bi završili neke poslove oko kuće, čime je moj pokojni otac obožavao da se bavi, a na kraju krajeva, građevina mu je bila i struka. Delovalo je prosto neverovatno da su njih dve bile na istom onom mestu na kome su ih ostavili, ni levo, ni desno. Nisu se mrdnule i oni su rešili da ih dovedu kući i probaju nekako da ih udome. I udomili su ih. Jedna mi je zauzela fotelju, a druga se zavukla ispod stola u dnevnoj sobi što je i dan danas njeno mesto.

Elem, njih dve su se brzo uklopile u celu vrevu naše kuće. Našle su svaka svoje mesto, a kada bi ispala neka frka ili buka, dok su mogle podvlačile su se ispod komode, a onda su malo narasle, pa su tražile druge lokacije za sakrivanje od udara petardi i napada trubača ispred matične službe na nervni sistem svakog živog stvora. Debela je dobijala razne nadimke, ali najoriginalniji je bio Gizmo, zato što je neodoljivo podsećala na stvorenje zvano mogvaj iz čuvenog ostvarenja Stivena Spilberga - Gremlini, filma koji sam obožavao kao klinac.

Da ne opisujem svih 14 godina, previše je, jednostavno je i oni koji imaju ili su ikada imali psa znaju koja je to vrsta ljubavi koju oni pružaju. Dovoljno je reći samo da su to jedina bića koja ti se obraduju svaki put kada uđeš u kuću. Nebitno je da li je prošlo pet minuta ili pet dana, jednostavno su iskreno srećni što te vide. I naravno bučni, ali bože moj.

Debela je juče proživela svoj poslednji dan među nama. U zadnjih nekoliko dana je imala dosta zdravstvenih teškoća, a po rečima veterinara doživela je dva ili tri šloga, što smo znali i bez njega pošto nije imala predstavu gde se nalazi, a glava joj je stalno bila nagnuta udesno. Mučno je bilo gledati kako se muči, sapliće o svoje noge, gubi orijentaciju, udara u zid čijeg postojanja nije svesna, ne jede, ne ide napolje…Majka i ja smo se odlučili za soluciju za koju nisam ni znao da sam sposoban; da je uspavamo. 

Došla su dva momka, jedan se popeo u stan sa mnom. Pregledao je kako bi bio siguran da smo doneli pravu odluku. Konstatovao je da je imala najmanje dva, a možda i više šlogova. I to jakih, da je čudo kako je i dalje živa. Hteo je da kaže svesna, ali ona to nije bila već tri dana. Najpre joj je dao anesteziju kako bi prestala da se nekontrolisano trese, a onda sam je uzeo u ruke, izneo iz kuće i stavio u njihova kola. Još uvek nije utonula u san i sve vreme me je gledala u oči, kao da je znala da je to poslednji put da me vidi. Suze su mi tekle niz lice kao i sada dok ovo pišem. A pišem, jer je to najmanje ali i jedino što mogu. Da se poslednji put pozdravim sa "Gizmom" ovim putem. Možda sam i nabacao sve i svašta u ove redove, ne znam, proveriću za koji dan. Namerno nisam stavio niti jednu njenu fotografiju.

Hvala ti Debela, što si mi se obradovala svaki put kada sam ušao u kuću, što si svaki put kada bi me videla potrčala ka meni, onako smotana i zaobljena. Hvala ti što si me zimi grejala tako što bi mi legla u krilo i zajedno sa mnom gledala šta god da sam pustio na TV-u. Ja pripadam onoj generaciji koja je rasla uz crtani film "Svi psi idu u raj". Želim da verujem da je tako.

Neka ti je večno laka noć, Debela.

Zbogom, "Gizmo".